К’о да си мене пит’о тако ти је паметно...

— Полахко, полахко, не вичи толико! — упаде преплашени Перо, дајући му знак и рукама и очима да престане. — Кажи ми само и тихо ми кажи: знаш ли ђевојку?

— Па то је, брате, готова и свршена ствар, — опет ће Благоје весело. — То је све готово!... Хајде да пијемо!..

— Ама кажи ти мени...

— Готово је, велим ти... Хајде да пијемо!

И силом угура Перу у најближу гостионицу и обори га на столицу. Затим опет поче играти око столова, поче звиждукати и пјевати. Нареди и доручак и пива и поново се окрену Пери.

— Ја знам кршних пуно, — рече, састављајући три прста и љубећи их. — Да их поједеш од милине!... Ти то остави само мени.

— А име, име ми кажи, — зациганчи Перо привлачећи га себи. — И име да знам.