Ћара никаква не тражим, нити ми треба, јер ја живим к’о ага...

— Мени ћеш свакако требати, — рече Перо, отежући и као размишљајући. — У мене је крупан пос’о...

— Што крупњи, бољи је! — упаде Благоје смијешећи се. — Ама само немој радит’ без мене... Овђе су све сами лопови, па ће те преварити за ситницу, ако те не води познат чојек као ја...

И Благоје поче низати примјер за примјером: како су многи странци, не имајући познанства, оглобљени и поробљени онако „на божјој вјери“... Но Перо га више није слушао. Удаљена музика као да га је успављивала, те је почео отезати трепавицама и страшно зијевати, испуштајући при томе чудноват глас, да су се многи гости, иза других столова, почели мргодити и псовати га.

— Zahlen! — викну Благоје прекидајући причање и као са презрењем гледајући Перу, — Zahlen бре!

Келнер дође. Срачуна колико обојица имају платити и пружи карту.