— Велимо, — повикаше сви у један глас.

Он узе чашу и наточи је.

— Онда... онда... — поче оним вишим гласом, пењући се на столицу. — Онда... које ви мени тако лијепо кажете и које ја мислим да је пријатељски... онда ја велим: нека буде тако. Мени треба жена, а и не треба ми жена. Ама кад ви велите да треба, онда ће свакако требати... И које сам ја паметан чојек, те нећу пуно говорит’ кажем вам: од сјутра тражим жену.

— Живиооо!

Сви устадоше иза стола. Загрлише се и почеше љубити, као оно о Божићу. А свакоме се нешто растужило, свакоме омечало срце, па се расплакали као дјеца. Плаче Перо, плаче Јефтан, плачу и Обрен и Јово. Сви плачу! А Данило опет промолио главу кроз врата, па као да размишља: или би заплакао, или се засмијао?

— И сад одма да се жениш. Сад! — дрекну Јефтан, прибравши се мало. — Одма да тражиш ђевојку!