кога и, очигледно, жалећи, што и рибље кости није могао појести.

— Bringen Sie noch Zigaretten und... und feinsten Wein... Verstehen Sie? — наручи, пошто се мало засити. — Aber schnell!

— Bitte schon... Gleich...

За час им се на столу зарумени овећа боца изврсна вина. Благоју синуше очи кад га угледа. Наточи у чашу и, са особитим задовољством, посматраше, како по површини искачу мале искрице. И док је војника музика, у врху баште, свирала, он се лагано љуљушкао на столици, пушио и пијуцкао.

— Колико мислиш остати овђе код нас? — запита изненадно Перу. — Нећеш зар брзо крећати?

— Неколико дана, — одговори Перо. — Ако пос’о свршим, поћи ћу прије...

— Онда ти ја у свему стојим на расположењу, — живо дочека Благоје. — Ти се само на ме ослони... Само на ме!.. Ако имаш посла на суду, у чаршији, гдје хоћеш, ја ћу све свршити... То је мој пос’о... Ја само дочекујем странце и чиним им услуге...