има добра и јела и пића. Пушћи ти само мене, па ни зашто не брини!

Перо се пусти. Обојица се упутише некаквим уским и прљавим сокацима, прођоше кроз двије-три авлије, провукоше се испод некакве грдне капије, док најпошље не изађоше у велику и пространу, необично освијетљену, башту, која је била препуна свакојаке, мале и велике, господе. Благоје доведе блесастога Перу (јер је сад заиста, опазивши овако друштво, блесасто изгледао) за један омањи сто и ту га, као какво дијете, посади на столицу.

— Сједи ти и само гледај, — рече, куцајући штапом о празну чашу и разгледајући људе и жене за осталим столовима. — Само гледај и шути, а имаћеш свега.

— Was wunschen Sie? — запита их млад, вижљаст келнер, који као да испод земље васкрсну, и гледаше их не баш најпријатељскије.

— Was haben Sie zum Essen? — запита Благоје мргодећи се и као гунђајући нешто. — Waas?