је то. Ево ни ја не радим ништа, а живим лијепо.

Перо исколачи очи.

— А зар не пишеш? — запита.

— Баталио сам то, — безбрижно одговори Благоје и опет поче звиждукати. Обиједили ме, да сам крао суцке биљеге, па ме ухавсили и оћерали из службе... Не трпе, мој Перо, поштена чојека, па то је...

— А шта си потље радио? — дочека заинтересовани Перо. — Зар нијеси мог’о наћи посла?

— Опет сам био у хавсу... Обиједили ме, да сам заварао некакву ђевојку, измамио јој паре, па је оставио... Суђено ми да страдам, к’о што је и Исус страд’о...

И још јаче обгрли Перу и привуче га себи.

— А јеси ли вечер’о? — запита га.

— Нијесам, — одговори Перо. — Не знам куд ћу.

— А гладан си?

— Прилично.

— Па вечераћемо заједно! — весело кликну Благоје. — Знам ја, ђе