и бившег писара у његовој касаби; омиљенога Благоја писара, који је могао са сваким лијепо живити и, нарочито од сељака, примати разне поклоне, топло обећавајући, да ће свакоме „бити наклоњен и пред свима властима штитити му интересе“...

— О, брате, као да ми те Бог посла! — викну обрадован Перо и поче га грлити. — О, брате слатки и лијепи, добро ли ми дође! Е чисто ти хтједох умријети у овој гунгули.

Благоје застаде и заплака од радости. Баш му сузе полетише низ образе.

— О Перо мој како си ми! — узвикну на сав глас, да су се многи пролазници морали осврнути и зачуђено их погледати. — Како у лијепој, красној, милој и никад незаборављеној вашој касаби? Шта се тамо ради?

— Не ради се ништа, — одговори Перо весело, раздраган Благојевом похвалом касаби, — ама се живи. Сви живимо!

— Добро је, кад се и живит’ може, — дочека Благоје звиждучући. — Добро