косу по средини, пустивши да му два бича пану управо по обрвама, заглади солуфе, уфитиљи бркове, уштину се за образе, да му изгледају руменији, и изађе. Пође главном улицом. Увуче руке у џепове и поче зазјавати, гледајући у велике двокатнице и трокатнице и пазећи: не би ли гдје год стимао ма какву дјевојку, која би му се свиђела. Поче застајкивати и испред многих излога, пред дућанима, не осврћући се на то, што су га пролазници сваки час, често и врло немилостиво, гурали и чак му стајали на ногу... Гледао је и чудио се свему, мучећи се, да сам себи одгонене: нашто оволика гунгула и зашто све није мирно као у његовој касаби?

—Јеси ли ти, Перо? — изненада дрекну неко гурнувши га руком у ребра, а тешка рука нечија спусти му се на раме. — Оклен ти, болан?

Перо се осврну и измахну рукама, као да би некога у земљу да сатјера. И заигра му брада, а очи се зацаклише. Очас препознаде Благоја Маринчића, свога давнашњег познаника