и пријатеља!... Стид га и од Швабице... -

— Опрости, — прошапта, као кажњено дијете, — а ја сам пош’о да распитујем за ђевојке... Ама ништа!... Ашикују са официрима... Треба одма да иђемо даље...

Јефтан опусти руке низ кревет и клону главом на јастук, као најтежи болесник.

— А имаш ли срца, да ме болесна зовеш? — застења. —-Ја не могу ићи... Ја ћу овђе остат’ седам дана, док добро оздравим, па одма кући...

— А ја? — јаукну Перо. — Шта ћу ја?

— Ето ти Данила, па с њиме хајде, — одговори Јефтан. — Паметан је он, а и ти си сад паметан. Ја сам ти показао како се путује, па хајде сам...

Перо се прислони леђима уза зид и уздахну.

— Све ми се чини, да ће ми се некаква несрећа десити ако пођем сам, — рече.

— Каква несрећа? — брекну Јефтан и нагло се исправи. — Што се