— Нихтс... — рече доктор осмјехујући се, пошто га је добро прегледао. — То завтра буде ганц гут.

Па, примивши од Пере награду, изађе из собе.

— Ама јесам ли ја казао, да ми нико не улази у собу? — плану Јефтан, чим се доктор удаљио. — Како си се ти смио усудити, да ми дођеш?

— Ја нисам знао да има неко с тобом, — промуца Перо постиђен. — Данило ми рече, да си болестан.

— Ја и јесам болестан, — дочека Јефтан жалостивим гласом, — и ти си ме оставио болесна, па отиш’о у чаршију... Ја пошао за тобом на далек пут, а ти мене оставио... Да ми није било ове женске главе, која ми донесе вина и протра ме по прсима, умро бих... Ето, није се имала, јадница, када ни обући љуцки, дворећи мене.

Перо обори главу и поче се чешкати. Бијаше му, као да га је неко полио хладном водом... Стид га, стид од сама себе, да тако изневјери друга