пред вратима Јефтанове собе, свом снагом гурну у њих и отвори их.

— Извол... — викну, али на половици ријечи застаде и остаде онако растворених уста, блесасто гледајући у собу. Зину и доктор. Дуго су обојица, ништа не говорећи, стајали на вратима и гледали Јефтана, како сједи на постељи, десном руком грли стас лијепе собарице, која је била нешто лакше одјевена, а лијевом је држи за подвољак. Пред њима, на столици, руменила се велика боца вина, двије чаше и три чиније „мезе“.

— Цо то јест? — пријекорно запита доктор, окрећући се Пери. — Во ист полесно?

Перо нијем, укочен, не одговори ништа. Само показа прстом на Јефтана, а главу окрену у страну.

— Вас ист? —- запита доктор, ступајући у собу. — Какво полесно?

Јефтан познаде, да му се сад пред Пером није шалити, па лагано извуче руку којом је обмотавао стас лијепе Швабице и, направивши мученичко лице, стењући показа на прса...