разумијевао понешто, али говорити није знао. Он је управо имао неки свој језик, у коме је било помијешано чешких, њемачких и неколико српских ријечи, због чега се највише и свиђао касабалијама, од којих су неки, најпаметнији, и научили тај језик и почешће се служили њиме.

Доктор је баш устицао шешир на главу и спремао се да пође некуда, кад усплахирани Перо утрча у собу и још са врата повика:

— Помагај, господине, ако Бога знаш!

— Цо хћеш? — запита зачуђени доктор, уступајући пред њим. — Цо?

Перо скиде капу и понизно се наклони.

— Болестан ми пријатељ, господине, — тужно проговори. — Болестан је пуно, а ми смо странци, и нико га други не може излијечити осим вас.

— Хм?... Но гут!... — Осијече доктор и пође пред њим. — Видиме... Шнел...

Кад су стигли у Хотел, Перо потрча уза степенице, па, сачекавши га