се прилијепиле за тур од чакшира. — У тебе ашикују сви...

— ...и мати је ашиковала, — поново се уплете онај из гомиле.

— ...и мати ти је ашиковала! — потврди Алекса.

— Чија мати?

— Твоја?

Обојица прихватише за столице као да ће се потући, те сиромах Перо читава три корака одскочи у страну и дрхћући приступи механџији.

— Растављај их, брате, јер ће крв пасти, — промуца. — Ово је биједа једна...

— Ништа је ово, — одговори механџија хладно и не осврћући се на грају. — Они читају новине и сваке се седмица по једном поинаде...

— Ама побиће се, ако Бога знаш, — упаде Перо. — Зар им не видиш столице у рукама?

— Ништа бит’ неће, — опет дочека механџија. — Помириће се они брже и опет ће читати... Не могу они један без другога...

— А ја, брате, не могу мећу оваким