своје столове и опколише их. Пушећи и смјешкајући се гледали су их, необично уживајући у њиховој свађи, као што многи уживају у боју пијеваца.

— У читавој твојој фамилији све су будале, — дочека Алекса, осокољен доласком гостију: — У читавој фамилији, бре! Дај ми спомени једног паметног чојека из твога племена, па да му се поклоним к’о свецу...

— Свецима нек је слава и милост, а теби магарећа глава! — викну Бошко. — Да си ти паметан чојек ти би... ти би...

— ...своју кућу уредио, — дочека неко из гомиле.

— ...своју би кућу уредио! — дрекну Бошко јаче. — И не би... не би...

— ...не би пустио шћер да ашикује с офинцирима, — опет ће онај.

— ...и неби пустио шћер да ашикује с офинцирима, — прихвати Бошко ватрено.

— У тебе ашикује и шћи и жена! — узвикну Алекса и скочи са столице, подигнувши новине, које су му