Алекса (ту показа руком на онога, што је сједио на новинама). Ми се нијесмо могли бити, јер нијесмо јунаци... И није ни паметно да свак иђе на касапницу... Ама смо радили, брате...

Алекса се одуприје лактовима о сто, а главу наслони међу шаке.

— А шта ти мислиш шта ће бити с нама, ако Јенглез удари на Русију к’о што овђе пише? — запита. — То ти је, видиш, једна дипломација...

— Нема ту никакве дипломације, — осијече Бошко жестоко. — Русија ће њега згњавити к’о црва... Послаће своје Козачине, па ће га утопит’ у мору...

— А јенглеске лађе? — запита Алекса озбиљно.

— Шта лађе? Какве лађе? Благо ономе ко је на суху, а куку ономе ко је на води, ето то ти је мој палиграф... Сухоња је вазда јачи!

— А топови с лаћа?

Бошко отпухну пепео са цигаре.

— Ево овако ће они отпухнути све,