брзо, — жена, а није земља... Има ту читава прича о њезиним патенијама...

Бошко (онај што је куцкао чашом о сто) отвори бурмутицу, коју је непрестано држао у лијевој руци, и добро потпраши.

— Љевше је кад се читају новине, него приче, — рече. — Ето ја... психа!... вазда читам... Душа ми... психа, психа!... да знам шта се ради у свијету и хоће ли се ђегођ покрвити... Знаш, нема посла без рата... Кад се царевине закрваве, онда се проспу паре и ми трговци дахнемо душом... Хе, изгине ли која хиљада душа, изгине богме. Ама се, опет, други обогате...

— Па каква је нама фајда, кад се бију на страни? — уплете се Перо.

— Фајда је, — осијече Бошко, љутит, што га прекидају у ријечи, — и само паметни људи знају, каква је то фајда. Ако се бију на страни, побиће се и овђе, а кад се побију овђе, ми прорадимо. Ја сам стек’о све што имам онда, кад је био наш устанак. И ја и