лагано, гегајући се, пође у једну ћошу, гдје су за омањим столом сједила два човјека, који му изгледаху најозбиљнији и најугледнији. Један сух, пјегав, са кукастим носом и великим, необично испупченим очима, оборио главу и куцка празном чашом о сто, а други прекрстио ноге по турски, устакао велике наочари на нос, па узео подеране новине и, мичући губицама попут зеца, полугласно чита.

Перо им каза своје име и, без питања, сједе за сто. Они не одговорише и само га погледаше оштрије, испитујући. Онај, што је читао новине спусти их, остави на столицу и сједе на њих.

— Читаш ли ти што? — запита Перу након дуге, врло дуге почивке, пошто га је добро премјерио погледом. — Новине, на прилику, читаш ли?

— Ја нијесам чојек од књиге, — промуца Перо црвенећи се, — ама о Геновеви знам причати и сад.

— Геновеви? — запита онај зачуђено. — Каква је то земља?...

— Жена је то, — поправи га Перо