по столу и шкргутну зубима. Удари и други пут и три чаше преврнуше се на столу, а празна боца откотрља се и разби у комаде.

— А што кукаш? — дрекну и унесе му се у лице. — Ево, како сам се ја оженио, па ме није гром убио, него ми све у реду. Што се и ти не жениш? Како се не стидиш својих сиједих коса?.. Чојек у годинама, па нежењен!.. Срамота!.. И што је Бог ствар’о жене на свијет, кад се људи не би женили? Што, питам те?

Обрен испи чашу и цмокну губицама као да љуби кога.

— Тако је, — потврди, правећи се озбиљан. — Шта би било са женама, да се нијесу удавале?

— Ја, — настави Јефтан поносито, спремајући се, да и трећи пут удари руком о сто.— Жена нам треба! Није друкчије него баш треба! И ја би волио бит’ без жене да не треба... И њу је Бог створио, па ако ни за шта друго, нека барем чува и чисти кућу и рађа ђецу... Оклен би ми били, да нам се нису женили стари?.. Оклен питам те?