Сутрадан је освитао празник. Чељад су била сва код куће. Пошто посвршаваше обичне послове, он узва обоје у оџаклији и извади ону хартију иза греде па пружи Видосаву:

— Ево ти ово, синко. Мени не треба.

Он стоји пред њим као војник.

— Шта ће ми, бабо? То мени не треба.

— Треба ти но како.

— Молим те, бабо... — промуца и пружи руку..

— Узми, за тебе је то и грађено, — рече, па извуче кесу и скиде свилени гајтан са себе те му намаче на врат:

— Ево ти кесе! Па како те Бог учи! — рече и задркта му и глас и рука.

Видосава обли румен и стаде чепати у месту. Не умеде рећи ни речи, већ само приђе и пољуби га у руку.

Ружица оборила очи земљи и забавља се с прстима на руци. Не сме нигде да погледа.

— И да ти кажем: к’о жив човек имам... дужан на два три места у чаршији по неки грош и динар. Да то одужиш, синко!

— Хоћу, бабо!

— И данак од Ђурђевдана. Скоро ће вакат и њему!

— Разумем, бабо!

— Чувај ми пријатеље, немој да их вређаш. А за друго, здравље Боже, здоговорићемо се... И Бог ти а душа ти! А ја ћу се забављати са мојим малишанима.. Где су ми они све јутро? — скочи старац за радошћу дома свога...