Извади онај табак иза копорана, окрену га и обрну. Види само нешто шарено и онај печат као потковица: — Боже, што нисам писмен да прочитам шта све овде пише... „Које ја Витор Микачић из села Врљуга признајем пред влашћу и законом и тврдим овај уговор да сам усинио и пустио у кућу и на имање Видосава Ђурковића из Качера са његовом женом Ружицом и његово троје дечице, и њему уступам све моје имање кретно и некретно, да на њему ради и мене издржава и почитује ме као старијег, и да ме Видосав по смрти сарани и за душу ми изда и белег ми удари.. И које Видосав не сме ништа пропастити већ прикодити, а ако би пропастио могу му у свако боговетно доба истргнути имање из шака. И да је Видосав дужан држати славу моју и служити моме Светоме Јовану...“

Витор изговори ово на душак и одахну. Затим обриса зној с чела и окрете се. За њим стојаше крупна жена у чистим хаљинама и новом убрадачу, са крчагом свеже воде и убрусом.

— Снајка, помог’о ти Бог! — разгали се Витор. — А где је Видосав?

— На њиви, с радинима. Сад ћу им однети ужину, — одговори Ружица.

— А где су моји малишани?

— Сојка је у вајату, а она двојичица на њиви.

— Добро, благо бабу! — рече и онај табак задену за греду.