их у Качеру седам кућа Ђурковића, — рече она и убриса очи рукавом од кошуље.
— Право велиш! _
— Ако ти немаш никога, ја имам. Ено од мога ујака остала тројица и сва три се иженили. Имање им слабо те иду по надници. Зашто не би узели једног од њих? — рече она, застаде и чисто се обрадова што јој та мисао паде у главу.
— Право велиш, Руменија! Бога ми, право велиш! Видиш ти! Кажем ја! Право велиш! — узврпољи се он.
— Да сам тобом да узмемо Видосава. Од њих тројице најбољи је он. Па његова Ружица, слушала би као роб. Имају троје дечице, као анђели. Пуна кућа разговора. Поред њих би оживели... А он би пристао и једва би дочекао...
— Бога ми, баш ћемо њега! Видиш ти!.. Кажем ја!.. Што плачеш? Право велиш, Руменија!
Ту ноћ нису проспавали како треба: непрестано су им били пред очима и Видосав и његова Ружица и оно дечице...
Тек што је, по Божјој судби, издато подушје Виторовој Руменији, а Видосав Ђурковић уселио се у Микачића кућу.
Сад је Витор дошао из окружног суда с табаком у руци, у коме је стајало да га је усинио и преписао му све имање. Да је она жива па да види како јој се жеља испунила, како би јој мило било!
