их у Качеру седам кућа Ђурковића, — рече она и убриса очи рукавом од кошуље.

— Право велиш! _

— Ако ти немаш никога, ја имам. Ено од мога ујака остала тројица и сва три се иженили. Имање им слабо те иду по надници. Зашто не би узели једног од њих? — рече она, застаде и чисто се обрадова што јој та мисао паде у главу.

— Право велиш, Руменија! Бога ми, право велиш! Видиш ти! Кажем ја! Право велиш! — узврпољи се он.

— Да сам тобом да узмемо Видосава. Од њих тројице најбољи је он. Па његова Ружица, слушала би као роб. Имају троје дечице, као анђели. Пуна кућа разговора. Поред њих би оживели... А он би пристао и једва би дочекао...

— Бога ми, баш ћемо њега! Видиш ти!.. Кажем ја!.. Што плачеш? Право велиш, Руменија!

Ту ноћ нису проспавали како треба: непрестано су им били пред очима и Видосав и његова Ружица и оно дечице...