— Није, него ти се ражали као ово мени... — рече и задркта јој доња усница.

Он се трже:

— Море, не будали! Цареви и краљеви па немају деце, и ништа.. А ено у Перџа деветоро к’о прасци и ни једно не може да исхрани. Сигурно ће му сазидати цркву на гробу, — теши он њу, еда би и себе утешио.

Она само махну главом у страну и заћута. Доцније мало поведе исти разговор:

— Ја сам нешто смислила и велим, Виторе...

— Шта то?

— Рекох да сам тобом, ја не бих узела никога одавде.

— Е?

— Не бих, Бога ми.

— Што, Руменија?

— Зар радили и мучили се, па, овај...да други одавде из села... — И ту се загрцну.

— Опет она! — подвикну Витор. — Ама рекох ли ти да се оканеш тих беспослица!

— Бар нек се не слади нашом муком нико из села..., који се подсмевају како изгибосмо радећи за другога.

Заћуташе опет. Она узе вретено и поче га окретати некако необично и у страну, а он притиште кочањком у браду и обори поглед у под.

— Ако би кога усвојили, не морамо одавде из села. Ја имам и свог рода. Има