— Овамо, кад ти кажем! Ти мораш кад ти ја кажем! — виче Видосав и маше руком, Тодосије приђе. Видосав притрча те га загрли.

— Ово је мој најбољи пријатељ у селу,. „ то јест... што ’но веле... после мога родитеља и баба!

Тодосије му одгурну руку и погледа га озбиљно.

— Хајдемо кући!

Чича Витор устаде:

— Право велиш, Тодосије.

Устадоше и остали. Видосав мало застаде па као да се нешто присети:

— Јест, да идемо кући! — и одјури да доведе коња.

За час га приведе пред механу, трљка га, намешта му узду, колан, шиљте и непрестано гунђори и броји:

— Тако но како... чес и поштовање... ја знам мога старијег, а свет нека звоца и испира зубе... Извол’те, бабо... молим, све исправно!

Тодосије му шану на ухо:

— Ућути једном.. Ти си слаб на пићу.

Он се загледа у њега и промуца:

— Зар ја? ...

Чича Витор одмаче на коњу напред, а за њим Ружица и деца. Људи у гомилицама сустижу, пролазе, жагоре, дозивају се, а Тодосије и Видосав изосташе те иду полако и разговарају.

— Нисам ја пијан колико јеси ли ти...