Знам ја... није данас тај дан... Данас је причес... још по неку па кући, да положимо стоци и пресечемо које дрво на дрвљанику... Је л’-де? — разраколио се Видосав и погледа у све редом: — А ако да Бог те дочекамо Светога Јована, славу мога родитеља... — Па потрча да пољуби у руку свога баба.

Витор мрдну главом:

— Остави то сад!

— Није то остави, него ја... ја не знам за бољег родитеља од тебе и... што ’но веле, бабо: добротвора мога.

Чича Вићентије зева и искреће главу у страну:

— Тако и јесте и немаш никог пречег од њега. — рече он, па ушара очима у све редом за совром.

Витор опет мрдну главом на Видосава што је значило: није овде место да се о томе говори.

У том се помоли на механска врата Тодосије Дмитрић. Он је био у својој соври са својима, и сад се спремио да иде кући: набио повраз од торбе на раме и узео штап у руку.

Кад га угледа Видосав, он дрекну:

— Тодосије! Овамо! Овамо, бре!

Сви у механи погледаше: неко у Тодосија, неко у Видосава. Чича Витор обори поглед у сто и поче нешто трљкати прстом по столу.

— Хајдемо кући! — одзива се Тодосије.