преда се. Још носи затворену шамију и није јој до сабора и кола.

— Нека, бабо...

— Шта нека? Знам ја, рецимо, све... Да Бог поживи живе... А ти иди кад ти ја кажем.

Она изађе, нађе се с познаницама, средовечним женама у зајитунли шамијама, и стадоше унаоколо сабора: разгледају свет, распитују те за ову, те за ону, загледају сукње и јелеке. Коло игра без престанка те се упрти снег поновац и направише се читава гумна по пијаци. Младеж пркоси и снегу и зими и оста подуже, а старији се склонише у механу и почеше се припремати за повратак.

За чича-Виторовом совром још седе и разговарају. Витор се зацрвенио, мрда обрвама и живо се разговара са својим пријатељима Чича-Вићентијем Радоњом Жикићем. Видосав гологлав ознојио се по челу и присукује брке, а за час се заборави па стрпа један брк у уста и полагано мрда мишићима на образу, као да нешто жваће. То бива увек кад попије неку чашу пића и кад је расположен да више разговара и штогод доказује.

— Извол’те, чича-Вићентије! Ама поштујем те, море, као мога оца! ..

— Хвала, синовче, пили смо доста, — смеши се старац Вићентије и погледа у Витора.

— Пијте још неку... нећу вас ја ту...