узјаше. И чича напред на коњу а он за њим, па право цркви. Мало доције дође и Ружица, и дечица, сви лепо обучени, измивени и очешљани. Кад се причестише, Видосав их одведе у механу те се огрејаше, па им принесе у чаши вина те сви сркнуше по мало, јер се тако ваља после причешћа, па им поручи по кафу и купи по лепињу. Доцније поседаше за дугачки сто и турише преда се што су донели за јело, призваше неколико пријатеља на заједничку совру на залогај хлеба, чашу пића и разговор.

На пијаци, пред црквом, читав сабор. Младе, о јесени доведене, са венцима и у свадбеном руху, младожење у новом оделу и са цветовима на капама, измешали се с момцима и девојкама, па ухватили коло.

У сниској и тесној механи поседали за оно неколико столова људи са својом чељади И пријатељима што су се ту десили, а механџија, чорљав и прљав сељак, запрегнут некаквом крпом од шаренице поњаве, тумара око оџака и келнераја, па обиђе столове и продаје лепиње и служи пиће из бардака.

Чича Витор и његови за совром пију, разговарају, смеју се. Понеку попио и Видосав и мало му се одрешио језик, те слободније говори, меша се у разговоре и живље долива чаше.

Док ће ти Витор:

— Ружице! Деде, па ти изађи с децом мало у народ!

Она се снебива, слеже раменима и гледа