Чича Витор уобичајио је да увек на Ваведеније иде цркви, на причест. Кад би једну годину прегрешио, као да би се поримио. И ове године дође он од воденице у очи тога дана те се изми и обрија. Сутрадан рано спреми се као што доликује: обуче чисте преобуке и најновије одело: простране чакшире од плавкаста сукна, памуклију и гуњ. Ружица му спремила нове чарапе с двојим вођицама и широки појас алове боје. Видосав му покиселио опанке, измазао кајише и на њих ударио нове пијавице. Старац се очешља, дотера зулуфе и мало их погна унапред, ка јагодицама, намаче шубару и метну мало босиљка у џеп.

Видосав му приђе, скиде гајтан с врата и пружи:

— Сад, бабо, извол’те!

— Шта ћеш?

— Понеси кесу!

Витор махну руком:

— Нека кеса на свом месту.

— Молим те, бабо, као родитеља...

— Гледај посла, синко. Ти мислиш да сам ја озуђурио толико да немам пару да метнем на крст у цркву и који грош да попијем у друштву.

Он сави гајтан на грмачи да му је тури у џеп. Али Витор не даде прићи:

— Море, окани се, дете. Немој да ме љутиш сад пред причест...

Видосав отрча те му изведе коња, седланика, огледа колан и ухвати за зенгују, да