дрва су пуцкарала на огњишту. Она села на столичицу, задела преслицу за појас и зврколи својим вретенцетом. Он, да није докон, скинуо неколике вешалице кукуруза па се забавља.

— Не знам шта би ти рекла, Руменија, не може се више овако! — започе он.

Она забоде вретено за -крило сукненог прслука, подбочи се једном руком и накрену главу на страну, па, као и досад кад јој то помене, остави посао, даде се на мисао и хукну:

— Боже дај здравље теби и мени, Виторе, до суђена сата. Па шта ћемо!..

— Знаш, говоре ми људи непрестано за онога Вилотија. Јуче ме засрете чича Вићентије, па вели: „Не би погрешио да га усиниш.“

Она слеже раменима:

— Ти знаш, Виторе.

— Шта знам, оди му буди паметан кад је овако.

— То и ја велим.

— Оди узми кога било и доведи сијасет у кућу и на имање.

— Јес’, Бога ми!

Он остави посао, тарну угарке и наслони главу на руку.

— И, право да ти кажем, Руменија... некако ми се, и иначе, тешко наканити да то учиним.

— Што ли то?

— Не знаш како ми је.... Дођу ми неке чудновате мисли, к’о да... А, право да ти кажем, смрти се не плашим.