пара кило. Не знам шта би ти рекао: да ли сам их скупо платио?

И гледа му у очи.

Витор их загледа и претура по руци:

— Нису скупи.

— Бога сам обишао све дућане и нема нигде јевтиније него у Маринчића. На једном месту цени по три гроша, а ја му велим: Бог с тобом, каки три гроша.

— Добри су и нису скупи, — вели Витор. И онда Видосав приповеда све редом; где је био, с ким се видео, шта је с ким разговарао и пошто је шта на пијацу.

Чича Витор гледа преда се, кљуца штапом у земљу и пажљиво слуша све до ситница. Па после прича он како је некад било, какве су цене биле, шта је најбоље пролазило на пијацу, и какви су изгледи за у будуће.

Кад где изађу заједно, одмах видиш ко је старији и како је међу њима. Он увек пропушта баба напред и иде скромно и погнуте главе. Ишли су на неколике свадбе у селу и чича иде напред и поштапљује се, а он за њим носи торбу са прилогом. Витор седи с људима у горњем крају, а он при дну, или стоји с момчадијом где у крају. Кад приказују прилоге, они не помињу њега него виче чауш: „Да видите нашег комшију чича-Витора Микачића, дошао своме комшији на радост и весеље и донио...“ на прилику — ћурана. И погледаш, чича Витор седи за совром, а Видосав стоји за чаушем и држи ћурана за ноге и за шију...