Како је тешко било Видосаву кад је дознао шта је било на Варагића комишању! Неко му је доказао сутрадан све и он је одмах отишао Тодосију да од њега чује праву истину, до ситница. Али од Тодосија није могао ништа сазнати.

— Што ће ти то да знаш?

— Чуо сам, али хоћу да знам праву истину. "

— Хоћеш да их тужиш суду? Ако почнеш још сад ићи по суцу, боље ти је: покупи своје прње па иди одакле си и дошао.

— Не дај Боже! Али је ли право да ме грде и оговарају, да измишљају најгадније лажи о мени?

Тодосије поћута, па му се забечи у очи:

— Оговарање није достојно озбиљних људи. Али оно не може избити из такта паметног човека и натерати га да се заборави и оде у другу крајност. Пусти их нек говоре шта хоће, а ти ради и крећи се како си научио. Ако си човек на свом месту, биће времена кад ће те ти исти људи хвалити више но твоји свагдашњи пријатељи.

— Е, хвала ти... што си се за ме заузимао, — промуца Видосав.

— Нема ту хвала. Ћути и гледај посла.