— Чим шта чујемо за кога од нас, ми потрчи да продобујемо по селу. Одмах сусрећемо људе: „Јеси ли чуо шта је ново? Било то и то; рече тај то и то“... Па још наплетемо двојином више, и чудимо се што нам нико ништа не верује. То су женска посла, брате! — подвикује Тодосије, да сви чују.

Људи оћуткују и згледају се кроз помрчину.

— Кад угледамо непознатог човека у селу, ми издражимо очи на њега и пратимо му сваки корак: ко је, шта је, што је дошао, с ким се састаје, шта говори? Што те се тиче то? Нек иде сваки својим путем и својим послом.

— Оставите то, море! — виче домаћин.

— Што је било, било! — додају други.

— Ето, и за тога Виторовог посинка! Шта ти не чусмо и за њега! И све сама лаж!

— Море, свет к’о свет! — одмахну руком онај старчић крај ватре.

— Шта ће му удити што говоре?

— Човек к’о остали људи!

Тодосије продужује и подвикује:

— Ко би могао приморати Витора да му да и старешинство, да он није сам пристао и уступио му... Зар ми не знамо Витора! И имао је коме! И видећете људи, то је човек, онај исти Видосав!

— То и ја велим! — рече један до њега.

— Познаје се човек.

— Да Бог да! — рече Ружић.