те се изви пламен високо и обасја и онај крај где сеђаше Тодосије са још двојицом. Они су дошли најпосле и нису се ни јављали домаћину, већ притисли на рад.

— Добро ми дошао, Тодосије! Видиш ти њега, па се и не јавља! — прилази му домаћин.

— Што да ти се јављам? Имам и ја чутуру као и ти, па могао сам се напити и лећи код своје куће. Овде ваља радити. Да радим ја теби па да и ти радиш мени!

— Тако је, брате!

— А не да се скупљамо да доколичимо и оговарамо људе.

Наста тајац. Дамљан Ружић се накашља суво па ће рећи:

— А што ти је тако криво, Тодосије?

— Зато, брате, што не говориш истину.

— Ко то каже?

— Кажем ти ја.

— Зар не смем рећи оно што говори свет?

— Који свет?

— Народ по селу.

— Који народ? Народ! „Говор’те уста, да нисте пуста!“

Он ућута. Тодосије продужи:

— Таки смо ми, сељаци, увек. Волимо да проносимо рђаву реч но добру. То нам је у крви!

— Вала, готово, право велиш, Тодосије.

— Није готово, него без готова, — дода други.

— Свој леб једемо, а туђу бригу водимо, — дода трећи.