— Кија као мачка!

. — У-а, запаприли му пурењак!

Тај уребес заглушише девојке:

— Тако, дечице, пожурите, ако сте ради да раније ухватите коло! — вели један старчић од ватре.

— Хоћемо! — вичу сви.

Онај Ружић поче опет:

— И да вам кажем, вели Виторов посинак Витору: „Не умете ви да живите овде у Врљугама, као што живи други народ у Шумадији. Да вам ја покажем како се живи!“ Па, мајчин сине, поче да претура по кући као свинче... А пијана баба Вујана лелече иза гласа...

Али га прекиде некакав крупан глас из помрчине:

— Море, шта преклапаш ту сву ноћ о Витору и његовом посинку! Нисмо дошли овде да оговарамо људе, већ да нешто привредимо нашем домаћину...

— Ко је то?

Људи се окретоше:

— Тодосије Дмитрић!

— Откуд он?

— Кад је он дошао?

— Ја га нисам видео!

— Ни ја! Дошао човек и сео да ради!

Деца бацише грања и комуше на ватру,