Момци подврискују: _

— И-ју-ју! ..

А на то се одзивају из комшилука, са другог комишања, са песмом и подврискивањем.

— Седи, посинче!

— Нема мулевине, но пљуни у дланове! — дирају Вилотија.

Он, момак, скроман па ћути и осмејкује се, а они отпочну претресати:

— Ако је тражио, јес’ се и намерио на кога треба.

— Витор?

— Ја, на онога... Видосава.

— Познаје му се на оку!

— Јеси га видео како иде?

— Јеси чуо како говори? Хе... одмах се познаје човек...

Један од Ружића момчадије, Дамљан, поче још јасније:

— Еј, људи, друкчије је мислио Витор. Он је хтео да уведе у кућу радну снагу, ко ће га слушати и издирати као изорски вочић. Али овај вели: јок!

— Хоће овај да заповеда!

— Но како!

— Да узме дизгине у шаке!

— Да запали чибук!

Ружић продужује:

— Чекај да ти кажем... Чича Витор није ни мислио да му да какво старешинство. Знате Витора боље него и ја.

— Џимрија!