и женско и старо и младо, а у среди наложена велика ватра са две главње и сухим грањем. Пламен лиже високо и обасјава комишаоце с једне стране гомиле, а други у мраку. На једном крају девојке у тесним сукненим јелецима, седе правилно, сагле главу и хитро одвајају комушу, шапћу и на махове се засмеју. Момци, где који, по два три у гомили, са пригрнутим копоранима, неко се извалио и опрућио, неки почучнуо па ради и звера на девојке и другове, а сви џакају и дозивају се. Зрели људи прекрстили ноге, обукли гуњеве па полако раде и тихо разговарају. Жене, опет, селе једна уз другу и штошта гласно приповедају, жале се и чуде којечему што нису знале. Деца траже пурењаке и бабице па их пеку уз ватру, једу, трчкарају и носе их којекоме.

Рад журно одмиче, гомила све мања, а све више комуше, да већ зарастоше у њу до више појаса. Како ко комиша, он баца клип преко себе на рпу окомишаног кукуруза и клипови само сукћу и један други сустиже.

Домаћин Варагић, средовечан човек, малог раста, погурен, носи чутуру од једног до другог и даје да се пије. Негде нутка, неком наздравља, и, мало, мало па обреди све маторије.

Младежи није до тога: она ђаволише.

— Пази оног онамо!

— Немој!

— Хоћу да му смакнем нови фес!

— Каки је клип?