су се састали. Онда је она у овој кући, то јест није у овом новом конаку са ходником и две простране собе и стакленим прозорима, него у оној старој под кровином и брезовим лемезовима, затекла само њега. Није зазнала ни чика, ни мајоку, ни ону дечицу што их некаква болешчина покоси једних Часних Поста.

Нашли су се ето ту као две сироте и цео век радили и мучили се, као што се мучи инокосник. Поградили су грађевине, приновили и окрепили омање, подигли свакојаке стоке, засадили вотњаке и винограде.

Људи рекоше: „Благо њима!..“

Али Бог не да сва блага: нису имали никога од срца.

Човек не уме испричати шта је у стању да учини нероткиња, нити Витор Микачић шта је чинила његова Руменија да јој Бог да једно детенце ма било као песница... И док је тако обишла све угљеваре, изугризала свакојако корење, извешала записе, издржала кадове, платила све читаније по црквама и манастирима и доспела да се провуче испод ћивота Светога Краља у Студеници — погрбљеше се леђа и набраше се боре на лицу.

Тада се престаше вајкати и помирише се са судбином...

Тако једног зимњег вечера (Витор Микачић упамтио је то вече) седели су у старој кући крај огњишта. Напољу је била мећава, северац је засипао сув снег за кутњи праг и извијао своју песму око оџака, а