— Јесте, ћери, прва радости моја!

У том чича Витор бану испод оџаклије и они скочише на ноге.

VIII

За чудо што је Видосав много разбирао о томе шта ће о њему рећи свет! Таки је од младости. Кад што чује о себи неповољно, њега то једи, гризе, и тада ћути и најволи да је сам: да мисли о томе, зашто је то тако. Ако двојица на путу разговарају и гледају у њега, он мисли: „Шта ли то разговарају о мени, то је нешта неповољно“. Насмеје ли се ко у његовој близини и погледа у њега, он мисли: „Што се онај смеје на мене, он ме нешто исмејава"; и у стању је да о томе размишља по читав дан, да ћути замишљен и забринут као да га је Бог зна какав терет притиснуо. Ту осетљивост није могла да затупи ни његова дугогодишња служба где је имао да издржи пљусак псовки и погрда, и прав и крив, од газда и газдарица.

Како ли му је тек сад кад је дошао у овај свет, где је толико очију упрло у њега, непознатог човека! Сад му прате сваки корак, хватају му сваку реч, претресају и што јес и што није!..

И мало прође па почеше гласови...

У Младена Варагића било комишање једне вечери уз Међудневницу. У врх њиве сабрана рпа кукуруза, за стотину врећа, и скупили се комишаоци. Ноћ топла и мрачна... Наоколо гомиле кукуруза поседало и мушко