— Ти? — подсмева се Видосав.

— Ја, тата, оч’ју ми!

— Ћути!

— Бога ми!

— Ниси!

— Јесам, младости ми!

— Где си га израдила?

— Код оваца.

— Ене сад!

— Јесам, баш код оваца!

— Лажеш!

— Да питамо нану. О, нано!

Ружица промоли чупаву главу на кутња врата. Видосав се смеје, а она довикује:

— Тата каже да ја нисам извезла овај колир. Је л’ де да сам га извезла, нано, кад сам чувала овце на Башчинама?

-- Јеси, ћери.

— Ето видиш, тата! Кажем ја теби!

— Е, сад верујем! — смејури се Видосав и удара полако њеном ручицом по свом длану.

Па је глади низ косу:

— Шали се тата! Ти си добро дете татино!

— Тата, тата! Мара не слуша своју мајку, па јој њен тата вели: Ти си, Маро, неваљалица.

— Јесте, она је така кад не слуша оца и мајку.

— Је ли, тата, ја нисам неваљалица?

— Ти ниси така, ти си добра татина девојка! — милује је он по образу.

— Ја слушам и тебе и маму и баба, па слушам и бабу Вујану у кући.