дао Ђурици да је носи кад иде у школу, а другу Јовици, да у њој носи свој буквар из кога ће га брат поучавати.

Кад оду кући они се хвале и оцу и мајци и Сојки. Сеја се само смеје, па се и она хвали са сукненим прслучићем, са три ката гајтана.

Сојка је најстарије дете, читава шипарица од дванаест година. Иста мајка: црномањаста, дугих пуних обрашчића и крупних очију.

Она се није одвојила од Ружице. Што мајка ради, она јој помаже: сеје брашно, носи воду, уноси дрва, суче конце на витлићу, пригони стоку за мужу, лучи телад и јагњад. Кад поседају и узму рад у руке, она ћути докле они ћуте; кад баба Вујана прича што смешно, она се цапари као свако дериште, а кад баба пијне и расплаче се, она се узнемири и ужагри очицама у мајку и прибије се уз њу.

А кад дође празник, мајка је измије и оплете јој кикић и у њега цвет, па она скакуће по дворишту као лептирак.

Једног празника Видосав намирио посао и обукао се, сео под јабуку шећерлију па се с њом шали и забавља. Дан ведар, сунце одскочило повисоко и хладови ишарали. Разговара и ћерета те о овоме те о ономе, па је ухвати за колир и стаде га загледати:

— Ене, ене! Шта је ово?

— Колир.

— Ко ти је ово извезао, Сојка?

— Ја сам извезла.