хвале се како су је с бабом исплели. Тако и кад плете кош за рибу, они секу ракитово пруће и помажу му у плетењу, те су и ту мајсторију упознали.

А њихове радости кад приставе лончић уз ватру у воденици или трли, па они спремају ручак: бабо умеси колач и запреће га на прочевљу, а они секу буранију и сецкају купусово лишће! Па кад ручају поседају на земљу и скрсте ноге и оно што има метну преда се на покровац или зобницу! Тако им је слађе него код куће кад поседају на столице за трпезу или за дугачки сто у оџаклији...

Тог лета, по Великој Госпођи, Витор даде Ђурицу у школу. Једног дана каза му те искупи оне књижице и таблицу, метну под мишку и одведе га учитељу. Школа је близу и моћи ће лако ићи у њу:

— Зар ти изучио два разреда и, на прилику, стао на по пута, па да те ту оставим! Јок, вала, па да би ме не знам шта коштало! — вели му чича Витор.

— Како ти кажеш, бабо, — одговара дете.

— Ја кажем кад си изучио то, да доучиш још два разреда па да се зна да си свршио основну школу.

— Хоћу, бабо!

— И да учиш добро, да почитујеш господина учитеља и све старије, и добро се владаш, да нас не осрамотиш!

— Хоћу, бабо, науке ми!

Мало доцније наручио је код сарача две чантре од телећака, беле и рутаве, и једну