— Није ту бабо!

— Стој, куд ћеш?

Човек спушта врећу, брише зној и виче:

— Здраво мирно. Где је Витор?

— Здраво, како ти? Није ту.

— Сад ће доћи.

Човек хоће у воденицу, а они скачу:

— Немој да идеш тамо. Куд си навро!

Један трчи више јаза и виче:

— О, бабо! Хајде ’вамо сад!

Па ако се не одзове одмах, они заинтаче по неколико пута:

— О, бабо! О, бабо! — као да је наступила не знам каква опасност.

Или кад опазе да је жито измлевено и чују да колиће воденички камен, они трче и вичу да дође да заспе жито или укочи витао под воденицом.

Кад бабо мери жито, па ако је врећа од десетак ока, они зачас закуче кантарским кукама за петље, па принесу обрамицу и њих двојица одигну врећу од земље те он измери. Ђурица је знао како се кантар окреће на лаку страну, а како на тешку и знао је шта је ока, шта п’оке, а шта литра од оке.

Убрзо су свикли да помажу Витору и у другим лакшим пословима: да терају кљусад у вршају, беру дулеке, трпају пасуљ на розге. Кад он, на доколици, гради котарице, они му секу лесковину и дељу је донекле, па је даду њему те је он утанча и онда он плете а они гледају. Недељом, кад оду кући да се пресвуку, они носе мајци нову котарицу и