Сад се старцу још више милило да ту станује, јер Видосављева деца: Ђурица и Јовица нису одмицала од њега и његове Јошевине. Каква радост за чича-Витора! Ђурица је у десетој години, џигљаст и мало бледушкав, али здрав и окретан. Учио је два разреда основне школе па је напустио. Школа далеко, а он сиромашак и го и бос, па га исписаше. Сачувао је и књижице и таблицу и писаљку па се чешће забавља тиме Јовица у осмој години, мало крутуљастији и лењи, али и он вољан и послушан. И он је рад да зна које „писме“ из буквара и бабо каже да Ђурица научи Јовицу да и он зна понешто.

Деца брзо свикоше и престадоше помињати кућу и чељад из Качера, приљубише се уз баба и трче за њим као керчад. Он их милује, дели им кришку лубенице на два дела, крпи им хаљинице, наврнчава опанке. Навикоше се и они код воденице и тамо су волели него код куће, ту је за њих имало више забаве но игда на другом месту.

— Ви ћете чувати воденицу, док ја видим посао на њиви, — вели бабо.

— Хоћемо!

— Хоћемо ли обојица?

— Хоћете, — вели он и иде.

Они као какви надзорници сели у хлад па не скидају очи с воденице, као да ће утећи.

Иде човек, упртио врећу жита на раме, погнуо се и тек да спусти врећу а они вичу: