Истину рећи, Витор није нимало улепшао Јошевину, нити она друкчије изгледа у његовим рукама сада, после дваестину година, сем то толико што је притврдио ограде и причувао шуму да се не сече и да вода не раздире брег, те је с тога шума гушћа и подмлађена. Воденица остаде онако као што је и била: мала, од брвана, тесна и сниска, покривена папраћу, са једним витлом у коме није ни једно перо измењено, и са старим у пола трулим бадњем. Свега што је, ту у близини, направио једну трлу од чатме и покрио је ћерамидом, и салаш за кукуруз, да се привремено склони с њиве док се не отера кући, и мало наслона за стоку да не кисне. Њему је главно то, да је Јошевина његова и да се зна да је његова, да с ње збира ону корист коју је давала од вајкада, да ради као што су му стари радили, и то је све. На том имању њиве су без изора. Можеш их непрестано орати и сејати кукуруз и нећеш имати потребе да их пођубриш или угариш. Ливаду у подјазници можеш комотно косити два пута преко лета и опет да на њој напасеш стоку до Ђурђевдана и у јесен.

Витор је становао ту више но код куће. Као инокосник он је држао и слугу и надничаре, кад му затребају. Док ради воденица преко лета и не заустави је суша и зими док не настану мразеви, он је ту у Јошевини: прима жито те меље, узима ујам, причувљава стоку, зими јој полаже док ту траје хране и пази да не буде штете.