је и дворила покојну Руменију, и пред смрт није одмицала од њене постеље, те је оставила аманет Витору да је не тера већ нек умре у њиховој кући. Одавно није ни за какав рад, сем да тарне у угарке, да готовом водом проплаче који суд и маже метлом преко куће И тако се ослободила и заузела чисто старешинску власт. Кад попије трећу, она џака и глас јој крешти: час плаче и куне, час се смеје и благосиља:

— Шта вам је; децо, зар немате другог посла но да све испретурате по кући! — вели им она кад почеше чистити и дотеривати у ред.

— Тек... баба Вујана, да смо у послу.

— Бог с вама, к’о да успремате за неке госте или некакав свечаник!

Они се смеју. А она као мало у шали, а мало од збиље:

— Као да смо ми живели у брлогу, овде у овој кући...

Па одмах окрене другу:

— Богме право имате, радите док вам се тако мили.

— Је л’-де, баба?

— Јесте, Бога ми!

А чича Витор се смејури и само чујеш: хм... хе.... хи..

Бог зна шта он мисли!

Док су они улепшавали кућу, дотле се чича постарао да понови њих: призвао је терзију те је скројио ново новцато одело Видосаву. Овај је са својом качарском ношњом: