нешто набацано једно на друго... А све то искупио је, којекад, чича Витор Микачић. На пример, иде он путем и на путу угледа брњицу. Одмах га нешто копка да је узме и тури у џеп. „Требаће ово кадгод: може се изгубити брњица на кајишу, или искривити, или сломити, или јој испасти онај језичак, па се може за час изменити са овом новом,“ — мисли чича и носи је у сарачану. И тако то стоји годинама и све брњице здраве и читаве. Или нађе какав чеп и помисли: „Требаће и он“; и спусти га у чакшире. Колико се пута решавао да све то пребере и рашчисти, па на по пута стане и размисли се: „Нека стоји, никоме не смета.“ Сад, кад га је Видосав питао, он ућута па рече: „Како хоћеш.... избаци али му ипак жао и све му се чини да се тако кућа не кући...

Успремише и двориште. Некакво коље и врљике, разбацане на неколико страна, скупише на гомилу и сместише под наслон до дрвљаника, истребише камење игде који би, и набацаше га у један крај, ископаше рупчагу за буњак чак ниже куће, покосише и почупаше боцу, татулу и дивљу паприку, што је све расло и бујало но окрајцима иза грађевина.... И шта ти све не порадише!

Све њих двоје, Видосав и Ружица. А понешто им помогне стара служавка, висока, пргава и сипљива жена од шездесет и неколике године, која нема нигде никога и ту служи у Витора од пре десетак година. Служила