I

Упекао јулијски дан: изврнуо се лист на грани, ућутала тица у гори... Само се јавка жетелица кроз таласасто класје на њиви...

Витору Микачићу необично да доколичи на овакоме дану. Иде из чаршије запурен сав, и кад стиже кући спусти токачу пред врата, уђе у оџаклију, обриса зној с лица, завали се у своју столовачу и управи поглед у ону пругасту шару на чађаву дувару у коју је Мато Коружић згађ’о окињачом и Светоме Јовану.

Дубок уздах оте се из груди Витора Микачића и даде му се на мисао, те оде далеко, далеко...

Боже, да речемо да је она жива, шта ли би сад рекла? Она би села на ону трупиницу до врата, скрстила би руке око појаса, подигла би обрве високо и.... шта би друго рекла:

— Бо’ме, како знаш, Виторе. Како ти наредиш онако је најбоље!

И пређе, у памети од онога дана кад