— Час посла! Да по једну попијемо!

— Молим те!

— Молим и ја тебе! То ми не смеш одрећи!

— Да чује бабо!

— Нека чује! Ми смо добри пријатељи!

— Други пут, на празнику! — отима се Видосав.

— И сад, и други пут, и ја код тебе и ти код мене! — ухвати га Тодосије за рукав и не пушта.

И ко ће га се отрести... Одоше и тамо продужише разговор.

Видосав је то испричао Витору чим је дошао кући.

— Тодосијева посла! — смешка се бабо лукаво и шара очима.

Витор Микачић није ни волео ни мрзио комшију Тодосија. Он зна за ону стару пословицу: „Комшија је пречи од свију“. Рецимо: упали се кућа, коме ћеш се другом надати но комшији, да ти помогне? Или те нападну зли људи, или, не дај Воже, кад дође смрт по своје, или друга каква несрећа, кога ћеш пре призвати до свога комшију? Али он зна и то да комшија жели да што више приграби имања и заокругли, да га групише и подведе под један плот, и ту најпре страда комшија.

А чича Витор највише се боји онога што се увек смеши и што је увек развучених уста, као овај Тодосије Дмитрић.

И не би му право што се Видосав тако