се Тодосије реши те пређе врзину и принесе му чутурицу и поче молитвати:

— Помози Боже! Срећан и овај рад што радили! Омразили се као со и леб, да Бог да! — па га натера те и он прогуне две трп капке и онда му да залогај хлеба... И, кад мало доцније погледаш, оно сели обојица на кладу, припијају и разговарају: како су мразеви уорили земљу те се просипа, како је воћка напупила не може красније бити и да ће година бити родна... На крају крајева сав сукоб изравњава се тиме, што ће Тодосије кресати неко дрво на међи, да не захлађује Виторову њиву и не смета усевима...

Још првих дана Видосав се упознао са Тодосијем. То је било случајно. Видосав је био у њиви, нешто успремао, кад човек пређе из друге њиве и како иде, виче:

— Добро ми дошао, нови коншија! — и залеће се те се пољубише.

- Боље тебе нашао, коншија, — вели Видосав и у себи се чуди како је слободан овај Тодосије.

— Ја велим: баш хоћу да пређем да се видимо и упознамо. Знам да ми ниси вешт.

— Право велиш: чини ми се... нисмо се до сад виђали.

— Нисмо никада... Тако, ја ти се лако упознам са сваким. Кад смо били на Кумашевцу на „зекциру“, па ја се залетим и упознам се.... — И ту исприча како се

Метаподаци

  • Прво весеље : приповетка : ELTeC издање
  • Костић, Тадија П. (1863-1927)
  • Сканирање: Универзитетска библиотека "Светозар Марковић"
  • OCR и корекција текста: Андреа Адамовић
  • Кодирање за ELTeC: Цветана Крстев
  • Српска манастирска штампарија COST Action "Distant Reading for European Literary History" (CA16204) - 1903 - Ср. Карловци
  • Лиценца