— Убио те враг, не питам никога за моје имање!

— Ти си џангризалица!

— Ти си укољица! Хоћеш само да се свађаш и отимаш!

— Умукни!

— Умукни ти! Не дам ја моје! Нећу да ме правиш луда, а не жалим да је још онолико! — рече Тодосије па заћута и продужи посао.

Витор пишти још за дуго и само се чује: клис, јасен, клис, јасен...

У том ето ти Савке, носи ужину. Тодосије простре торбу на кладу и на њу поређа хлеб, со, чутурицу и друго што се нашло, жену врати кући па поче ужинати. Витор шурка у својој њиви, сагао главу па ћути.

— Виторе! — виче Тодосије полако.

Онај ћути и не обазире се.

— Море, еј Виторе!

— Шта ти је? — проговара он и не диже главу.

— Оди да ужинамо, море!

Он опет ћути.

— Што ћутиш, нисмо очи вадили!

Он нешто гунђори.

— Чу ли што ти рекох, море!

— Не чујем ја ништа што ми ти велиш!

— Ама људи смо, бре, бићемо и помрећемо, а та ће пустолина остати и без мене и без тебе... Чије није било, чије бити неће... Оди да ужинамо, море!

И тако, полако, све тише и тише, док