кроз село он сврати код кога хоће, слободно, као у своју кућу, час се разговара озбиљно, час се шали са људима и женама и затура којекакве комендије. Кад ко од тих прође поред његове куће, он га засретне и уведе у авлију па га, ако је лепо, намести у хлад или под трем у вајату, а ако је зима, у кућу или у собу. А домаћица или које деце што се ту нађу, знаду шта треба: приставе џезву уз ватру и перу стакло за вино или ракију.

Нема човека у селу с киме се не би могао Тодосије Дмитрић сложити. И ако се с киме сукоби, он одмах нађе излаз да то избегне, па ма било и на своју штету. Још се ни с ким није судио ни парнично, и по њему може суд и не постојати.

И са првим суседом Витором Микачићем он није нигда стао пред суд нити је позвао кмета да им извиди какву потрицу, или штогод пресуди. А дође ли између њих до кавге, због стоке, због деце, или какве друге спрдње са које се суседи најчешће поинате, они то све нареде као људи, или, правије рећи, све то Тодосије удеси, те се сваки сукоб заврши смијурином и лепим растанком.

Поодавно, на десетак година пред долазак Видосављев, кад су обојица били млађи, једног пролећа заграђује Тодосије њиву и шибљак испод куће, кад ето ти га Витор, иде полако с друге стране ограде, својом њивом, обухватио сикиру око ушника па се држаљицом поштапљује. Иде и ћути и испод обрва погледа по огради, а не осврће се на